H I N Đ U B I S
(komedija u 9 slika)
Lica:
- PERO, kondukter,
- MERIMA, njegova djevojka, student,
- LALA, komšija,
- GUNĐALO, komšija,
- DIK AMERIKANAC, komšija,
- SUZI, njegova supruga,
- DIREKTOR, GSP-a,
- CIGANKA, gatara,
-SLUŽBENICA.
Vrijeme i mjesto radnje:
Mali gradić u Bosni, u vrijeme socijalizma.
Ambijent po slikama:
1. slika: Park sa uličnom svjetiljkom,
2. slika: Stan Dik Amerikanca,
3. slika: Autobus međugradski,
4. slika: Lift,
5. slika: Kafić,
6. slika: Park,
7. slika: Kancelarija Direktora GSP,
8. slika: Stan Dik Amerikanca,
9. slika: Perin stan.
P
R V A S L I K A:
Snježna
noć. Pod romantičnom svjetiljkom čeka Petar. Nervozan je, cupka i sve češće
pogleda u sat. Osvrće se u suprotnom pravcu, nego što će doći Merima. Negdje se
ljudi vesele u svom stanu.
1. Pojava:
PERO, potom MERIMA
PERO (pjevuši):
Sitnije, Pero, sitnije, sad ti je najhladnije. Sitnije, Pero, sitnije ponašaj
se najhrabrije... E, moj, Petre
Petroviću Pero! Što te mati na Balkanu rodi pa se sad smrzavaš, umjesto da te lijepo rodila u toploj i pretoploj
Africi? Kad već riljaš ko crnac, mogao bi
i da se griješ kao crnac. Lijepo se sunčaš pa pocrniš... (sinu mu ideja)... Pa
tek mi je sad jasno što su crnci crni. Ali me nešto drugo brine. Zašto se u narodu kaže: Nadrljo sam ko žuti, kad su
Afrikanci crni. Kad si ti vidio da je neki Kinez
ili Japanac nadrljao? Naravno, sem onih u Hirošimi i Nagasakiju. E, oni su ga stvarno nadrljali... (pjeva)... Sitnije, Pero, sitnije, poigraj živahnije. Sitnije, Pero,
sitnije, doći će najhitrije... (prestane pjevati)... E, moj, Pero! Jest,
doći će, nije nego, malo cvrc. Evo ne
kasni ni sat vremena. Ih, bre, Merima, kakva si mi ti to prilika?! Te tvoje dramske probe će me otjerati u
invalidska kolica. Noge više i ne osjećam. Možda
sam i ja malo poranio. To zbog toga što joj nosim radosnu vijest... (ponosno)
... Dobio sam stan! Moj stan, vlastiti! Sada će se, valjda, udati za mene!? .. (ona dolazi
sa strane u veselom društvu)... Merima, dušo moja!
MERIMA (zaneseno):
O, Omere moj, jagodo moja napaćena!
PERO (ljutito):
Kako, bre, možeš uporno tako.? Nisam ti ja nikakav Omer, nego Pero. Petar Petrović Pero.
MERIMA: Pa ti Pero uvijek sve uprskaš. Pogledaj,
molim te, kako je divna, romantična noć.
Snijeg pada a nas dvoje zaljubljenih pod noćnom svjetiljkom.
PERO: Ja bih radije da je topao ljetni dan i da
stojim pod dnevnom svjetiljkom. Sav sam ti promrzo.
MERIMA: I umjersto da ljudi kažu: Eno ih zaljubljeni
Omer i Merima, oni će reći: Ma kako
samo taj smotani kondukter Pero ulovi onako dobru mačku?
PERO: Ko je koga ulovio? Ko? Hajde priznaj?!
MERIMA: Ma, ne kažem ja ništa. Tako će samo narod
govoriti.
PERO: Samo narod, a? I niko više, jelda? Ono malo
Kin eza i niko više. Pa samo narod i zna
govoriti, ne znaju ni biljke ni marva govoriti. Samo narod.
MERIMA: Tako si mi
dražestan bio kad mi nisi htio u autobusu kartu naplaćivati. Eto, to mi se kod tebe najviše dopadalo. To i ti tvoji
neodoljivi brčići.
PERO (važno
gladi “Hitlerovske” brčiće): Pa dobro sad, ne moraš mi laskati. To mi neće noge raskraviti. I nije važno šta narod priča. Kažu ljudi: Pas laje, karavana
prolazi.
MERIMA: Jeste, ali narod kaže još i: Što se priča il
je bilo ili će biti.
PERO: Pusti sad to. Pogledaj u mjesec i spremi svoje
lijepo srce na jedno prijatno iznenađenje.
MERIMA: Koji crni mjesec? Vidiš da snijeg pada?!
PERO: Veje, dušo, veje. NJežnim pahuljicama zasipa
dvoje, ovog trenutka, najsretnijih živih
bića na zemaljskoj kugli.
MERIMA: Ih, što si veseo, kao da si dobio na šteli
silnu lovu, pa me sad vodiš na deset sa lukom?
PERO: Ne, nešto još ljepše. Pogledaj.
MERIMA: Joj, ti si Mića Orlović Minimaks. A ja ko na
kvizu. Imam li pravo na kviska.
PERO: Nisam ti ja ni Orlović ni Minimaks. Ja ti,
dušo, više nisam podstanar. Više ne.
MERIMA (iznenađeno):
Šta? Izbacio te Stevo Secikesa? Prvo te je oderao za kiriju, a sada, kad je zima, hajd napolje.
PERO: Dušo, da ti objasnim...
MERIMA: ... Nemaš ti meni šta objašnjavati. Sad mi
je jasno što si danas tako dobar prema
meni, nježan, romantičan. Znaš dobro da ti moj Ibraga ne bi iznajmio sobu sve i da je ima, a od moje udaje, pod
ovakvim uslovima, nema ništa.
PERO: Pa ja i imam namjeru da te večeras isprosim.
Otićemo odmah do tvog tatice.
MERIMA: E, malo mic, da prostiš. Lijepo sam ti
rekla: Nađi stan pa me ženi. Nikakve podstanarske
sobe a kamo li kod mog Ibrage.
PERO: Ćuj, Merimice, kako se neko veseli u svom
toplom stanu. U vlastitom toplom stanu piju,
meze i pjevaju, a dječica se jure gologuza
po sobama.
MERIMA: Čujem, Pero, čujem. Kad bi samo ti mogao
čuti moje srce kako čezne za toplim domom.
Ja bih kuhala ručak, a ti tucao orahe za kolače.
PERO: Baklave.
MERIMA: I baklave i tuhafije.
PERO: (Vadi
ključeve iz džepa): Zatvori oči i poželi to još jednom... (ona to učini, a on joj maše ključevima pred nosom)...
Sada ih otvori.
MERIMA (prvo
se jako obraduje, a potom razočarano rastuži): To ti sigurno Žika učitelj dao ključeve od stana, dok je on kod
one svoje, a?
PERO: Ne, draga drugarice, ne! Odlukom zbora radnih
ljudi Gradskog saobraćajnog preduzeća
“NNNT” ili što znači “Nikada nikome nije tijesno” a OOUR-a
“Sredina naprijed” , VKV
kondukter Petar Petrović Pero postao je stanarom sa stanarskim pravom dvosobnog stana sa parnim
grijanjem u novogradnji.
MERIMA: Pero, da li je to istina? Perice moj
najdaži?!
PERO: Da, drugarice, uskoro Petrović, da! Idemo
odmah da pogledamo naše ljubavno gnijezdo. Je li važi?
MERIMA: Važi, Pero, važi!
****************************************************************Oni odoše, a u muzičkom intermecu se scena
lagano mijenja u drugi ambijen. To je sada soba za dnevni boravak
Perinihbudućih komšija. Pjesma i veselje iz predhodne scene se sada sasvim
pojača.
****************************************************************
D R U G A S L I K A
U stanu su: domaćini
Dimitrije, zvani Dik Amerikanac, i njegova supruga Stojadinka, zvana Suzi, te
komšije Lala i majstor Gunđalo. Okolo se jure dvoje-troje djece.
1. Pojava
DIK, SUZI, LALA i GUNĐALO
DIK
(kad završe “Jesenje lišće”): Jes, maj frends, jes.
Svoja zemljica - svoja slobodica. Niko
se, niko i nevad ne može tako hepi osjećati, kao što to može čovjek u svojoj domovini i u svom viliđu. Hajmo popiti po
još koji drink za naš hepi kambek!... Živjeli! Ta divna riječ - živjeli.
SUZI:
Služite se, dragi gosti, samo se služite. Zamezite.
DIK:
Kamen, samo jedite. E, ovo, vidite ovo vam je pečenica od pravog pravcatog američkog bufala. Probajte.
GUNĐALO:
Pa zar Bufalo Bil nije davno ubijen?
LALA:
Ta, mante, komšija Gunđalo. Nemojte da se jedite. Ne zovu vas badava majstor Gunđalo. Što niste, lepo, kao ja na
primerice, ladni. Evo, ja sam zdravo srećan što su nam komšije opet komšije, to jest Što su ponovo sa nama da lepo
divanimo, je l tako?
GUNĐALO:
Ma ne gunđam ja. Ja samo kažem što mislim, a u mojim godinama i u mojim uslovima
i lumbago je razlog za nervozu.
DIK:
O kej! O kej. No problems. Hajmo svi drink. Suzi, smiri tu čeljad dok nisam dograbio kakvu sohu!
DIK
(djeci): Hajmo djeco da slipite,
jerbo vam se dedi nadrinkovao.
LALA:
A da znate, komšija Dimitrije, to jest gosn Dik, kako sam ja napravio zdravo
lepe švargle. Znate, tu vam je
najvažnije...
GUNĐALO:
... Dosta, Lalo, života ti. Ti i tvoje švargle ste mi već na vrh glave. Šta ima
tu švargla da se sprema? Odeš,
fino, u mesnicu, pa kupiš ko čovjek.
DIK:
Svagla? Šta to beše svagla?
LALA:
Ne, gosn Dik, svagla - švargla. To i kad izgovarate morate izgovarati sa divljenjem, punim ustima. Ovako, vidite,
švaarglaaa. A tu vam je, znate kumst samo u
tome kada, kako i koliko čega spremiti. Ne, to vam ne može napraviti bilo ko.
GUNĐALO:
E, Lalo, Lalo, kud ti ćaća ne pogibe na Sremskom frontu.
LALA:
Što?
GUNĐALO:
Pa ne bih sada tebe gledao, nego bih popio, brate, lijepo i pjevao. Treba pjevati i piti. Piti i pjevati.
LALA:
Znam, komšija Gunđalo, znam. Treba ića i pića ali i divana. Da nema divana ne
bi ni nas bilo. Treba sjesti, jesti, piti
i divaniti, onako polako, fičok po fičok i eto zora već svieće.
DIK:
Jes, jes! Treba drink. Viski je old i vrlo fajn. Živjeli!
GUNĐALO:
Lako je vama, Lalo, divaniti do zore, kad ujutro ne kucate karticu. Meni valja poraniti, gurat se u autobusu, u samoposluzi, u menzi... Uvijek se neko negdje
gura.
DIK:
Izi, frends, izi. Život nije tako blek kao što ti vidiš. Ima tu i bjutiful
stvari i to vrlo mač...
GUNĐALO:
Kakav mač? Ko je sad pomenuo mač? Ni čakiju, bolan, nismo pominjali, a kamo li mač.
SUZI:
To vam, komšija, vrlo mač, znači veri mnogo, razumiješ?
GUNĐALO
(čuje se zvono nz vratim i Suzi izlazi):
Ne razumijem. Ja ništa ne razumijem. Hajd,
živjeli.
2. Pojava
DIK,
GUNĐALO, LALA
LALA:
Kako bre, gosn Gunđalo da ne razumete? Veri mač vam znači furtum mlogo. Nije lako ni gospodin Diku, tolike godine u toj Ameriki, među
tim svim silnim Amerikancima, koji
ić ne divane naš jezik, pa morate priznati, mora se malo i zaboraviti.
GUNĐALO:
Ništa ja ne kažem, zaboravi se, zaboravi. Eto, na primjer, i ja sam zaboravio onu
“Paklarevo, selo moje” a nekada
sam bio prvi glas u Mudrikama.
DIK:
Mudrike, Vlašić, sve su to bila bjutiful sjećanja. Divna, divna. Old planina ta
planina i tako bjutiful i tako big. Moji mi tamo nisu vjerovali. Kažem im ja da je
taj Vlašić pun vode, studene vode, dušu
da ti sledi u sred ljeta, a oni se smiju. Krejzi men taj Amerikanac, sasvim krejzi. On vjeruje samo u
ono šta vidi ili osjeti.
GUNĐALO:
Pa i ja sam takav, a ipak nisam Amerikanac.
3. Pojava
PERO, MERIMA, SUZI i pređašnji
SUZI:
Dik, help mi. Neki ljudi traže nešto, a ja ih nating ne razumijem.
DIK
(ustaje nadmeno): O kej men. Vot ju
vont?
PERO: Molim?
DIK:
Hu iz it?
PERO: Iz it, ovaj, je l ja?
DIK:
Jes ju, vot ju vont?
PERO: Opet on vont. Ja vont da govorim sa mister
domaćinom.
DIK:
Aj em. Tel mi, vot ju vont?
PERO: Ih, što je zapeo sa tim vontanjem, pobogu
brate. Kako da govorim kada te ne razumijem.
Ništa te, brate ne razumijem.
DIK:
Du ju vont drink?
PERO: E, to drink, to razumijem... (Merimi)... Ovaj ko Džon Vejn. Jes, hoću
drink. Baš bi mi dobro došao jedan drink.
MERIMA: Oprostite, gospodine, ovaj hoću reči druže,
treba nam vaša pmoć. Mi smo se izgubili.
GUNĐALO:
Pa niste djeca da se izgubite?
MERIMA: Nismo, ali znate...
PERO: Uh, napokon neko naš. Lijepi moj Vuk Karadžić.
LALA:
Mala, sasvim mala greškica, mladi čovječe. Nije to Vuk Karadžić, to ti je naš komšija
gosn Gunđalo.
PERO (rukuju
se): Milo mi je, ja sam Petar Petrović...
DIK:
NJegoš?
PERO: Jok Njegoš, Pero. Petar Petrović Pero, VKV
kondukter u...
MERIMA: ... Znate mi smo, to jest on je dobio stan,
tu negdje u ovoj zgradurini, valjda, a ne znamo koji je.
GUNĐALO:
Kako to, valjda dobili stan? Jeste li ga dobili ili niste?
MERIMA: On je dobio stan, a ja ću se udati za njega.
GUNĐALO:
Za stan?!
MERIMA: Ma ne za stan. Udaću se za Omera, mog Omera.
GUNĐALO:
A ko ti je sad taj Omer?
PERO: Ja, ja
sam Omer, to jest Pero.
GUNĐALO:
Dobro, jesi li ti Omer ili Pero?
DIK:
Ili Njegoš?
MERIMA: Moj Omer je Pero, a NJegoš je napisao “Gorski vijenac”! To sam učila u školi.
GUNĐALO:
E sad ja moram da popijem jedan drink. Lalo, ti uvijek sve razumiješ, e ajd sad ovo rastumači
LALA:
Pa šta ima tu da se tumači kad je sve ko lebac. Drug Pera, naš budući komšija, izgleda je Omer ovoj lepoj devojci.
GUNĐALO:
NJoj Omer, a šta je sebi?
PERO: Sebi sam Pero, šta bih drugo bio?
LALA:
Jest, jesam vam lepo reko?!
GUNĐALO:
Dobro Omer-Pero, ako si ti njoj Omer,
onda ona mora da je Merima, pa predstava
može da počne.
MERIMA: Pa ja i jesam Merima, al predstava ne
može da počne, nismo još postavili ni mizanscen.
LALA:
Je l vidite, komšija Gunđalo, kako je sve to sada lepo jasno?
GUNĐALO:
Šta to nisu postavili?
LALA:
Nisu postavili mizanscen, a to vam nije topli pod, samo da znate. Mizanscen vam
je stručni naziv za kretanje glumaca po
pozornici.
DIK:
O, pa to je bjutiful! Pozornica, gluma, Brodvej.
MERIMA (počastvovano
i stidljivo): Ma ne, kakav Brodvej? Mi to onako, tu za našu publiku.
GUNĐALO:
Za publiku tražite stan?
PERO: Ne, stan je za nas, to jest ja sam ga dobio od
svog preduzeća.
GUNĐALO:
A gdje vam je stan?
PERO: Ne znamo.
GUNĐALO:
Ne znate?
PERO: Znamo, to jest, ne znamo.
GUNĐALO:
Opet ću morati jedan drink.
PERO (vadi
Odluku i ključeve): Evo, vidite to je tu.
LALA:
Dajte da ja vidim... (čita, klima glavom
i važno)... Pa da, jasno je, vi ste naše komšije.
PERO: Izvinite, ali nama nije jasno,
LALA:
Pa kako da nije kad tu sve lepo piše?! Vidite li?
PERO: Ne vidim.
LALA:
Pa evo, gledajte. Tu vam lepo piše: Lamela C, 12 a kroz 36 L.
PERO: Jest, to vidim. Tačno: Lamela C, 12 a kroz 36
L, ali ja tu opet ne vidim stan.
LALA:
E, pa polako, polako. E što ti je današnja mladež. Oni bi u papiru da vide
stan. Prvo treba lepo da otključate
vrata, upalite svetlo i onda ga gledajte.
PERO: A koja vrata da otključam?
LALA:
Pa vrata svog stana, nećete, valjda, vrata mog stana, pa da vas moja Juliška pojuri?!
GUNĐALO
(vadi iz džepa neke karte): Čekajte
da vidimo. Evo ga, naselje Podvode.
LALA:
Šta će mu Podvode, ovo je naselje Lokve?
GUNĐALO:
E, nije, komšija Lalo, nije tako. Jeste li vi predsjednik Mjesne zajednice ili ja?
LALA:
Vi ste, nije da niste, ali mislim da grešite.
GUNĐALO:
Naselje Lokve je iznad ceste koja vodi za naselje Panjevi...
LALA:
... Sto metara?!
GUNĐALO:
Jeste, sto metara, pa šta? A ovo naselje, naselje Podvode. je ispod te ceste. Dakle, naša zgrada je u Podvodama.
LALA:
Jeste, ovo je Lamela C, a Lamela B je u Panjevima...
GUNĐALO: Ne, nego je Lamela B u Lokvama, a krilo
D Lamele C je u Panjevima.
LALA:
Pa kako kad je Lamela C u Podvodama?
GUNĐALO:
Tako, lijepo, jer krilo D Lamela C prelazi preko ceste koja vodi za naselje Panjevi.
PERO: Dobro, a gdje je moj stan?
LALA:
Polako, mladiću, polako... (Gunđalu)...
Naselje Panjevi, naselje Panjevi i naselje Lokve
ne pripadaju našoj Mjesnoj zajednici.
GUNĐALO:
Naravno da ne pripadaju.
LALA:
Onda, komšija, vi niste njima predsjednik Mjesne zajednice.
GUNĐALO:
Naravno da nisam, hvala Bogu. Idemo dalje... (Peri).... Kako ono bijaše adresa?
PERO: Lamela C, 12 A kroz 36 L.
GUNĐALO:
Polako, polako, kud si zapeo, ko june u telefonsku govornicu. Dakle, Lamela C... (okreće kartu)... da vidimo, aha, evo je, tu je. Evo, Lamela C se
proteže od Ibrine brijačnice pa sve do
Simine mesnice. E, a kako dalje?
PERO: Lamela C, 12 A.
GUNĐALO:
12 a., veliš? Dobro, da vidim... 9 A, 9 B, 9 C... tako, 10 C, a 11? Gdje je 11?
PERO: Ali nama treba 12, a ne 11. 12 A.
GUNĐALO:
Tebi treba 12?! Briga tebe što u mojoj Mjesnoj zajednici fale 3 ulaza. Tebi treba 12 i tačka.
DIK:
Vi biste preko noći da postanete Amerikanci, a gubite ulaze kao kauboj goveda.
PERO (sav
sretan): Evo ga, evo! Našao sam ga! Evo, tu piše 12 A!
GUNĐALO:
Jeste, ali je to Lamela B u Lokvama.
MERIMA: Pa možemo mi i tamo.
LALA:
E, ne može tamo. Tamo već stanuju neki ljudi. Vi, komšije, morate u svoj stan,
a ne u tuđi.
PERO: Lamela C, 12 A.Tu je. To je ulaz odmah kraj
kafića “Desni bek”!
LALA:
To je kafić onog desnog beka što je došao u naš tim iz Druge lige?
GUNĐALO:
Jeste. Vele mladi talentovani fudbaler, kad ono njemu blizu 4 banke. Dobio stan i lovu, igrao godinu dana i otvorio
kafić.
LALA:
A kopačke o klin, a?
PERO: Jeste, pa sada tražimo drugog desnog beka.
LALA:
Pa zar u našem gradu nema momaka koji tako lepo pikaju loptu?
GUNĐALO:
Ima, nije da nema, ali drugovi iz uprave kluba glume saveznog selektora. Danas je moderno kupovati igrače, a ne
odgajati ih u vlastitom podmlatku.
PERO: Pa šta će nam, onda, podmladak, džaba pare
bacamo?!
LALA:
E, podmladak treba kako bi mogli drugima prodavati naše talentovane igrače, pa
to je bar jasno ko lebac.
MERIMA: A naš stan?
LALA:
Pa evo, našli smo ga. Idite u Lamelu C, 12 A, kraj kafića “Desni bek”!
MERIMA (srećna):
Znači, ušli smo u pravi ulaz?!
LALA:
Pa jeste, komšija Gunđalo, dete je u pravu. Ovaj stan je u Lameli C, 12 A, ali
ovo je... Koji beše broj stana?
SUZI:
Idem da vidim na vratima... (ode).
4. Pojava
Pređašnji, bez SUZI
DIK:
Hajde, frends. Dok ona to luk, da mi malo drink. Old viski, dobar viski.
Živjeli!
PERO: Svaka čast ovom old viskiju, ali rakija je
bolji drink.
LALA:
Zašto, bogamu, ovo ovoliko iskomplikovaše? Te lamela ova, te lamela ona, kada su lepo mogli, kao i do sada, ulica ta i ta, broj ulaza kroz
broj stana i fertik.
GUNĐALO:
Što jednostavno, kad može komplikovano?
5. Pojava
SUZI i pređašnji
SUZI
(ulazi žurno): Tamo piše DIMITRIJE
STANDARDIĆ, to je moj muž, LC,
12A kroz 35D.
PERO: Šta mu je sad to?
LALA:
Pa lepo, brate. To mu je: Lamela C, 12 A kroz 36. D. Znači ovo je D, a gde li
je L? I to još 36. D?
DIK:
To D znači drink!
GUNĐALO:
Onda ono L znači lokati!
LALA:
Sad sam se setio: D znači desno, a L levo!
GUNĐALO:
Tako je, pa ako je 35. D - desno, onda je...
S
V I : 36. L - lijevo (levo).
MERIMA (srećna):
Znači, tu smo!?
LALA: Ne tu, nego preko puta. Vrata preko puta
ovih vrata, drage naše komšije iliti susedi.
MERIMA (srećna):
Jao, Pero, idemo!
PERO: E, pa komšije
hvala vam, velika vam hvala na pomoći... doviđenja!
GUNĐALO:
Doviđenja i zapamtite, ja sam predsjednik Mjesne zajednice, pa ako vam šta bude trebalo, potražite me!
SUZI:
Dođite Merima na kaficu.
DIK:
Dođite, mister Njegoš, na drink.
PERO: Nije Njegoš, Pero. Petar Petrović Pero...
MERIMA: Ajd, Omere, pusti sad to, žurimo!
6. Pojava
DIK, SUZI, GUNĐALO i LALA
DIK:
Volim kada su mladi ljudi ovako hepi. A ovo dvoje su veri hepi.
GUNĐALO:
Bio bi i ti hepi da si tek sada dobio stan i da si se tek oženio. Da znaš samo kako je teško biti podstanar.
LALA:
Mladi, sretni ljudi, to je naša budućnost.
GUNĐALO:
Moja Persa i ja smo bili sretni 20 godina.
LALA:
A onda?
GUNĐALO:
Onda smo se vjenčali.
LALA:
Ajte, molim vas lepo, komšija Gunđalo, pa njima će bar biti lepo. Dva mlada
ptića u svom gnezdu. Pa šta ima lepše od
toga?
GUNĐALO:
Jeste, a kada ta dva mlada sretna tića vide kolika je kirija, pa struja, pa grijeanje, telefon, TV, garderoba, prehrana...
Za čas će ta naša dva mlada tića da budu
očerupana.
LALA:
E, pa nije baš sve tako crno.
GUNĐALO:
Nije, ima i crnje: a namještaj, a šporet, a posuđe? Odakle im?
LALA:
Pa čovek je davno izmislio kredit.
GUNĐALO:
Jeste kredit, postoje i krediti, a odakle im pare za učešće?
LALA:
Pa ne moraju imati pare za učešće. Dignu, lepo, dva kredita u istoj prodavnici, a jedan im služi kao učešće za oba, a za drugi kupe najpotrebnije.
GUNĐALO:
Hljeba i soli. Lako je to, nije nego, pa zviz dvije rate i to kolike?!
SUZI:
Pa šta će im krediti. Neka sve lijepo kupe za dolare, kao mi, zar ne?
GUNĐALO:
Jeste, kad bi dolari nicali ko trnjine.
7. Pojava
PERO, MERIMA i
pređašnji
GUNĐALO
(kada ponovo uđu ovo dvoje): Šta je
sada, nema stana?
PERO: Ima stana al nema ključa.
LALA:
Pa gde vam je ključ, maločas ste ga imali?
PERO: Evo ključa, al nije za onu bravu?
GUNĐALO:
Nije, nego ona brava nije za ona vrata.
PERO: Kako to?
GUNĐALO:
Padobranac.
MERIMA: Kakav sad crni padobranac?
GUNĐALO:
Nije crni nego riđi padobranac.
Znao sam.
LALA:
Šta ste to znali, komšija?
GUNĐALO:
Onaj konobar kod “Desnog beka” , to jest lijevi half.
PERO: Kakav bek, kakav half?! Nije ovo nogometna
utakmica, nego potraga za mojim stanom, koji mi je dodijelio zbor radnih ljudi
Gradskog saobraćajnog preduzeća “NNNT”
ili što znači “Nikada nikome nije tijesno” a OOUR-a “Sredina naprijed”!
LALA:
Znači, onaj half se uselio bespravno?
GUNĐALO:
Da. On.
LALA:
I vi ste to znali?
GUNĐALO:
Da, znao sam.
LALA:
Pa kako, pobogu vi kao predsednik Mesne zajednice, niste ništa preduzeli da ga
u tome sprečite?
GUNĐALO:
Ne, nisam mogao. Ja sam tu nemoćan, sve dok predsjednik kućnog savjeta ili preduzeće vlasnik stana ne podnese
prijavu.
DIK:
A šerif?
LALA:
Kakav šerif?
DIK:
Pa ima, valjda, nekakav predstavnik zakona?
GUNĐALO:
Ima, nije da nema, ali oni mogu iseliti tog padobranca tek kad dobiju nalog za
iseljenje iz Skupštine opštine, to jest kad u Sudu riješe i dokažu da je to
useljenje stvarno bespravno.
PERO (za
sebe): Crkni
magarče dok trava naraste.
DIK:
A mi? Što stojimo? Izbacimo ga mi.
GUNĐALO:
Nemamo pravo. Ne možemo mi da budemo država u državi. Vlast je vlast i nju se mora poštivati.
LALA:
I čekati.
GUNĐALO:
Jest, i čekati.
LALA:
Pa dobro, ko je ovde predsednik Kućnog saveta?
GUNĐALO:
Niko.
LALA:
Kako, niko?
GUNĐALO:
Pa lijepo. Zgrada se tek useljava i izbor će se izvršiti tek kada se svi
stanari usele.
PERO: A neke Radne organizacije još nisu ni
podijelile stanove.
MERIMA (razočarano):
Idemo, Pero. Laka vam noć.
PERO: Laku noć i oprostite zbog ovoga.
****************************************************************
U laganom muzičkom intermecu se scena mijenja
u drugi ambijent. To je sada autobus. Pero sjedi na kondukterskom mjestu, a
putnici ulaze, guraju se, izlaze.
****************************************************************
T R E Ć A S L I K A
1. pojava
PERO, potom LALA
PERO: Idemo dalje, ko je bez karte?... Hajte malo
naprijed, pogurajte te ispred sebe. Sredina, molimvas malo naprijed!... (naplaćuje karte)... 45. Imate li 5
sitno? Ostaću vam dužan. Hvala. 45.
Imate li 5 sitno? Hvala. Idemo dalje. Dokle ćete vi? Jednu cijelu? U redu, 45. Imate li 5 sitno? Hvala,
izvolite kusur!... A ti, gdje ćeš ti? Dobro, 36...
(broji sitan novac)... Kao da si pred
kinom sakupio, sve sama sića. U redu, hajde
naprijed... (viče šoferu)... Ima
izaći na slijedećoj stanici!... Idemo, sredina naprijed!...
LALA: Dobar dan, nesuđeni komšija, kako ste?
PERO: Hvala na pitanju, komšija Lalo, može se, može!
LALA: A šta ste rešili za stan?
PERO: Pa ide nekako. Još kucam.
LALA: Gde kucate?
PERO: Kucam i klanjam se. Svima redom. Šalju me u
opštini od jednih vrata do drugih. Svi
mi kažu: Druže Pero, vi ste potpuno u
pravu i vi morate dobiti taj stan, ali morate
ići kod tog i tog, a onda mi opet taj i taj kaže isto i šalje me do onog i
onog.
LALA: Pa jeste li išli u SIZ za stanovanje?
PERO: Jesam, ali tamo mi vele da mi ne mogu dati
stan, iako imam na njega rješenje, dok se
stan ne isprazni. Vele, ne mogu mi dati stan u kojem već neko stanuje.
LALA: Pa jeste, tako je.
PERO: A u preduzeću mi kažu: Mi smo tebi dali stan,
pa ga ti sada dalje ganjaj.
LALA: Pa jeste, nemaju oni svoju miliciju.
PERO: Bio sam i u miliciji. Vele mi: Ne brinite,
druže Pero, čim stigne nalog za iseljenje, taj
će letjeti napolje.
LALA: Pa jeste, ne mogu ljudi bez naloga nekog da iseljavaju.
PERO: A nalog će im dati oni u opštini čim na
zahtjev mog preduzeća oni u SIZ-u konstatuju
da je stan nasilno i bespravno useljen i o tome pismeno obavijeste službu u opštini.
LALA: E, pa onda je sve u redu. Vidite kako to lepo
i brzo ide?
PERO: Pa jeste, brzo, nije da nije. Prošla su već 3
mjeseca od one noći kada sam htio useliti
u svoj stan.
LALA: Samo hrabro, mladiću i budite ladni. Ruka pravde jeste spora, ali je dovoljno dugačka da svakoga ščepa za vrat. Doviđenja, komšija.
PERO: Doviđenja, druže Lalo... (Lala ode)... Idemo dalje, ko je ovdje novi?... Pazi molim te,
Lala mi nije platio kartu.
****************************************************************
U laganom muzičkom
intermecu scena se lagano mijenja u drugi ambijent. Sada je to lift.
****************************************************************
Č E T V R T A
S L I K A
1. Pojava
MERIMA, potom DIREKTOR
MERIMA (ulazi
u lift, zatvaraju se vrata automatski, pritišće dugme i lift kreće; par spratova dalje lift se zaustavlja i u
njega ulazi Direktor, pritišće i on dugme): Dobar dan, druže direktore. Kako ste?
DIREKTOR: Dobar ti dan, Merima. Dobro sam, a ti?
MERIMA: Pa znate već kako se osećaju mlade djevojke
u proljeće?!
DIREKTOR: A, vrbopuc, znam ja to veoma dobro.
Proljeće olakšava garderobu i... (gleda u
njen dekolte)... otvara nove vidike za naše stare oči.
MERIMA: Ma kakvi stare oči, druže direktore. Nisu
vaše oči još stare.
DIREKTOR: Pa i nisi, mogu ti reći. Čovjek je star
onoliko koliko se osjeća starim... (ulazi
neki službenik i dio puta, sve
dok on ne izađe oni šute)... A kuda
si se to ti uputila? Da, možda, ne
tražiš posao?
MERIMA: Uputila sam se i do vas i do vaše pravne
službe.
DIREKTOR: Čuj, ako ti treba posao, nije ti potrebna
pravna služba. Ni pravna služba ni biro
za zapošljavanje. Dođi do mene. Nešto
ćemo popiti i naći mogućnosti za tvoje zaposlenje.
MERIMA: Pa zar može i bez biroa?
DIREKTOR: Može, kako da ne. Čovjek prvo napravi rupe
u Zakonu, pa onda Zakon. Kao kada zidaš kuću pa ostavljaš rupe za dimnjak, prozore i vrata.
MERIMA: Ne razumijem.
DIREKTOR: Vidiš, ali to ovako, među nama. Nemoj da
ide dalje. To za tvoje dobro. Po Zakonu mi imamo pravo da bez konkursa
zaposlimo osobu na određeno vrijeme od 2
mjeseca, zbog potrebe i prirode posla. Potom još na 2, pa još na 2. Znači
ukupno 6 mjeseci staža na tim
poslovima. Nakon toga raspišemo konkurs i tražimo osobu sa 6 mjeseci staža na tim poslovima. I pošto obično
niko nema na top-listi u birou sa tim uslovima,
zaposlimo, naravno, tebe, pa ma kako stajala daleko na listi nezaposlenih, zar ne?... (ponavlja se scena sa službenikom; direktor je malo ljut)... Evo
gdje mi gubimo. Vozikaju se ljudi
liftom. Mrsko im desetak stepenika preći, pa trk u lift. A oni silni šoferi, kondukteri i majstori
na održavanju vozila danima čekaju da im ovakvi
obračunaju krvavo zarađene plate, a ovi se vozikaju liftom, đa gore-đa dolje.
MERIMA: Nije u pitanju moje zaposlenje. Imam još par
ispita na fakultetu, pa kada to završim
onda ću vas potražiti. Sada mi nešto drugo treba.
DIREKTOR: Samo reci, slatka djevojčice. Kako ono
kaže naš narod: Sve se može kad se dvoje slože. Istina, nije lift za
takve razgovore, ima i ljepših mjesta, zar ne?
MERIMA: Ne znam da li ste u moći da riješite ovaj
moj problem.
DIREKTOR: Nema problema koji ja ne mogu riješiti,
samo ako je u mom domenu.
MERIMA: Pa evo o čemu se radi. Vi onomad, prije 3
mjeseca dadoste mom vjereniku Peri stan,
ali je taj stan bio već bespravno useljen.
DIREKTOR (malo
zbunjeno): A, to je onaj moj kondukter na međugradu. Da, znam ga, znam. Znam i za taj problem... Pa, vidiš
dušo, to je malo komplikovana stvar, više nego
što na prvi pogled izgleda. U pitanju su viši interesi opštine. Taj što je bespravno uselio u stan to, u stvari, i
nije on uradio. NJemu su rekli da se useli, da ne kisne džaba čovjek, dok se ne nađe neko dugotrajnije rješenje.
Shvataš?
MERIMA: Ne.
DIREKTOR: On nas je, taj lijevi half, održao u
zonskoj ligi i mi smo mu dužni obezbijediti nužni
smještaj.
MERIMA: A ja i moj Pero? To što je njemu nužni
smještaj to je za nas palača. Niste fer. Grad
kao ne može bez tog vašeg lijevog fudbalera, a bez konduktera može?! To stvarno nije pošteno.
DIREKTOR: Ne budi sebična. Biro je pun mladih ljudi
koji jedva čekaju za zaposlenje, pa makar
to bilo i konduktersko mjesto, ali, moraš priznati, ni jednog fudbalera nema na birou da čeka zaposlenje.
MERIMA: Pa i nema, kada ste ih već sve zaposlili i
dali im stanove.
DIREKTOR (lift
se yaustavlja, vrata se otvaraju): Oprosti, sada se sjetih, imam jedan
hitan sastanak, koji će, bogami,
potrajati. Dođi jedan dan do mene, iza nedelje, pa ćemo vidjeti šta se sve tu može uraditi... Doviđenja.
2. Pojava
MERIMA i SLUŽBENICA
SLUŽBENICA (kada uđe u lift): Oprostite, da li idete
gore ili dolje?
MERIMA: Do sada sam išla gore, a sada, izgleda, samo
dole.
****************************************************************
U laganom muzičkom
intermesu scena se mijenja u drugi ambijent. Sada je to kafić. Za šankom stoje
Pero i Gunđalo.
****************************************************************
P E T A S L I K A
1. Pojava
PERO I GUNĐALO
PERO (pijano):
Sve ti je to, dragi moj komšija Gunđalo, prava pravcijata
i stoprocentna mućka. Vrte me u krug kao
mečku na lancu, kao budalu, a onaj se
guzonja izležava u mom stanu i
gleda kroz moje prozore na ovaj divni ogavni grad.
GUNĐALO (pijano):
I ne samo da se izležava, nego je od stana napravio pravi pravcati kupleraj. Tu se skupljaju i muškinje i ženskinje, a muzika tandara li tandara po
cijelu noć. Evo, sinoć. Sinoć nisam
ni oka sklopio od njihove vriske i dreke, a ja sam ti, znaš, u Lameli C, ali krilo D.
PERO: Tačno mi dođe da tu lamelu i sva njena krila
pošaljem nebu pod oblake, dovde mi je već
došlo, majke mi.
GUNĐALO: Znaš, bratac, šta sam te ja htjeo još
onomad pitati. Kako si ti mogao dobiti ključeve od stana, a nisi primio stan?
PERO (osvrće
se i povjerljivo): To je tajna, znaš?! Nemoj nikome da bi rekao!
GUNĐALO (povjerljivo):
Ne okusio kapljice ako se izlajem!
PERO: U SIZ-u mi radi kum, a kum nije dugme, pa da
ga tako lako izgubiš. Zbog njega treba
da ćutiš o ovome.
GUNĐALO: Dabogda se ne pomjerio odavde!
PERO: U stvari, ja sam njemu bio kum, ali to je
svejedno. Kumovi smo, to je važno, zar ne?!
Bio sam mu kum kad se vjenčavao sa onom prvom, odnosno trećom ženom.
GUNĐALO: Kako prvom, pa trećom? Koliko je on to imao
žena.
PERO: Pa dvije, koliko će imati?
GUNĐALO: Ne razumijem, hajd, živjeli.
PERO: Živjeli, komšija Gunđalo, živjeli. E, vidiš,
prvo je bio oženio svoju prvu žen, je l tako.
Pa ju je onda otjerao zbog one pjevaljke,
to jest, njegove druge žene. A kada ga
je ona opeljušila i zbrisala sa onim muzikašem, to jest bubnjarem, on je lijepo
vratio svoju prvu ženu, pa mu je to onda,
je l sada treća žena.
GUNĐALO: Ta treća žena?
PERO: Jest.
GUNĐALO: Aha! Ona mu je sada treća žena, jer dok mu
je bila prva nije mu valjala.
PERO: Valjala je ona, ali mu je bila bolja druga
žena, to jest ta pjevaljka. A sad je
opet sa prvom, to jest sa
trećom, jer druge više nema. Razumiješ?
GUNĐALO: ... Živjeli!
PERO: Živjeli!... E, vidiš, i on i ja smo mislili da
će sve biti u redu, to sa stanom, pa mi je
on, iako nije smio, dao ključeve od stana,
da se ja uselim, kako se ne bi neko bespravno
uselio. Shvataš?
GUNĐALO (malo
razmišlja-ne shvata): Živjeli!
PERO: Jedino mi žao što me mati rodi sa dvije lijeve
noge, pa ni loptu šutati ne znam. Kako
bi lijepo bilo da sam ti ja nekakav half ili centarfor, a?
GUNĐALO: I ja sam ti, drugar moj, iste sreće. Ja
kada bih na leđa pao, trepavicu bih išćašio
ili slomio, takav sam ti ja.
PERO: A kako smo se Merima i ja radovali tom stanu!
Sjećam se one noći: snijeg, zima, a meni ključevi od toplog stana u džepu.
Merimi su oči sijale ko svitle baje u noći.
GUNĐALO: Mene je moj ćaća oženio. Veli, dobra je i
vrijedna, znam joj mater. A ono ispade
sve naopako. Ona hoće da komanduje, nju da se pita. A kod mene nije tako. Šta ja odlučim tako mora biti, pa makar se ni
kozom ne oralo.
PERO:Radost nam je bila kratkog vijeka. Onaj se
riđokosi prije uvalio u naš stan. Sada on
sjedi na mojoj VC šolji.
GUNĐALO: Nije imao pravo.
PERO: Nije, jakako da nije. To je moje.
GUNĐALO: Šta tvoje?
PERO: Kako šta, pa stan. Moj i Merimin stan, onaj
što mi ga je dao moj OOUR.
GUNĐALO: Ma ko te pita za stan? Ja velim da nije
imao pravo moj otac kada me je oženio.
Meni je bilo 20 godina. Da je po pravdi trebao sam sam sebi da izaberem ženu, a ne on. Treba svako sebi da bira
ženu, zar ne?
PERO: Ma briga mene za tvoju ženu, ja hoću svoj
stan. Vratite mi moj stan!
GUNĐALO: Neka ti ga vrati ko ti ga je i uzeo. To je
najpoštenije. Svi treba da vrate ono što
su dužni. I moj otac treba nju da vrati.
PERO: U pravu si, to je pošteno. Ti reci tvom ocuda
tvoju ženu vrati u planinu, a ja
ću reći riđokosom da meni vrati
moj stan.
GUNĐALO: To je utopija. Niti će moj stari vratiti
moju ženu, niti će tebi riđokosom da vrati
tvoj stan.
PERO: E, onda ću ja njemu slomiti nogu, pa više neće
biti half, nego falš. Hajd, živjeli!... Konobar,
daj nam još dvije duple, to nam je pravi doping za akciju koja slijedi.
GUNĐALO: Onda bih ja svojoj ženi trebao slomiti
jezik, pa onda njih dvoje mogu pod ruku
pa s bismilom u vražiju mater!
****************************************************************
U laganom muzičkom
intermesu scena se mijenja u prvu sliku.
****************************************************************
Š E S T A S
L I K A
Lijepo ljetno veče puno šetača. Grupa mladića i
djevojaka u pozadini pjevaju uz gitaru, a na klupi, naprijed, desno pod
svjetiljkom sjedi Merima i pogleda u sat.
1. Pojava
MERIMA i CIGANKA
MERIMA:
E, Pero, Pero, Što li kasniš? Pa uvijek si do sada ti mene čekao, a ne ja tebe.
CIGANKA
(prilazi joj): Oćeš li da ti gatam,
sudbinu da ti proričem? Sve ću da ti pogodim i
u kartu sreću vidim, sam da mi platiš koju paru?
MERIMA:
Izgatano je, izgleda, meni sve.
CIGANKA:
Nem da si tužna. Ću da ti pogledam u ove moje karte i sve ću ti kažem. Turi koju paru.
MERIMA:
Hajde, gataj mi, kad si već navalila. Ionako mi je čekati onog mog sreću.
CIGANKA:
Evo, sve ću da ti kažem, daj jednu cigaru.
MERIMA:
Ne pušim.
CIGANKA:
E, to je fino, ja da ti kažem. Ne valja kad mlada žena puši... cigare. Mi
Cigani, mi moramo, takav nam je
život. sve nam ide kroz dim od cigare.
MERIMA:
Hajde, gataj, baš da vidim šta me čeka u životu.
CIGANKA:
Ajde, duni u karte... A sada turi koju paru... E, vidiš: u karte ti stoji da si
mlada i tužna. Svima si dobra,
samo sebi nisi, razumeš? I zadnje parče hljeba ćeš podijeliti sa drugim, razumeš? Imaš nekog na putu, u vojsci,
inostranstvu ili u drugu kuću i od njega
očekuješ pismo, ali pismo ćeš dobiti i tu ćeš se mnogo obradovati, razumeš? Imaš nekog sa slovo ME ili SE. Taj neko i
ne zna da je u tvom srcu, razumeš,
ali ćeš mu ti to kasnije reći, razumeš? Čeka te neki put na koji češ otići i sve će ti se tamo lijepo dogoditi,
razumeš?
MERIMA:
Razumijem ja sve ali mi ništa nisi određeno rekla.
CIGANKA:
Sad ću da ti kažem... Turi koju paru da djeci ljeba kupim... Hvala, bog ti zdravlje
dao... De sada duni tu u karte i nešto poželi.
MERIMA:
Evo, je l dobro?
CIGANKA:
A ako ti se sjetim, da me nađeš i da me častiš, je l važi?
MERIMA:
I da znaš da hoću, ako mi se ta želja ispuni.
CIGANKA:
Ti čekaš nešto službeno od suda ili od fakulteta, ako si student, razumeš? To pismo ćeš brzo dobiti i bićeš srećna.
Ti i još neko sa tobom će biti jako veseo, razumeš?
MERIMA:
Razumijem, hvala.
CIGANKA:
De, turi još koju paru, tebi za sreću, nije za moju, de!
MERIMA:
Dobro, evo ti i sada idi.
CIGANKA
(odlazi): Hvala ti, sreća da te
prati. Duša da ti se ugasi nikada, hvala ti.
2. Pojava
MERIMA i PERO
MERIMA
(skoči iznenađeno kada ugleda Peru da
jedva ide sav u zavojima): Pobogu, Pero,
jesi li to ti? Šta to bi sa tobom?
PERO: Šuti, Merimice, ne pitaj.
MERIMA:
Kako da te ne pitam, pa vidi na šta ličiš. Jeste li se to autobusom prevrnuli?
Ima li mrtvih?
PERO: Ma kakav autobus? Mrtvih bi bilo da je
nastavio onako da me bije.
MERIMA:
Ko, Pero, dušo? Ko te tako udesio?
PERO: Mogu ti reći da je onaj lijevi half izabrao
krivi sport. Trebao je da bude bokser. Vidi
šta mi uradi, jao!
MERIMA:
Pa gdje te je našao i što baš tebe? Šta si mu uradio?
PERO:Nije on mene našao nego ja njega.
MERIMA:
Kako ti njega? Gdje si ga našao?
PERO: Otišao sam kod njega u naš stan da ga izbacim
iz našeg stana. Htio sam nogu da mu slomim, da više ne može biti lijevi half, a
vidi šta on meni uradi? Da ne dođe onaj
komšija, Amerikanac Dimitrije, ovaj bi me načisto ubio.
MERIMA:
Pa ko te nagovori, crn mu obraz bio?
PERO: To smo se moj budući komšija Gunđalo i ja
dogovorili: Ja ću otjerati riđokosog, a on
svoju ženu. Ja ću riđokosom slomiti nogu, a on svojoj ženi jezik.
MERIMA:Ma
šta će on, smoto smotani? Ona ga može u zubima nositi. Pitu s glave da mu pojede. Uostalom jezik se i ne može
slomiti. Kad si ti vidio da je neko slomio mišić?
PERO: Bogami je ovaj meni sve polomio.
MERIMA:
Ajmo, Pero dušo, da te odvedem do tvoje sobe. Lijepo ćeš leći i odmarati se. Tebe će tvoja Merimica, Omere moj,
lijepo njegovati i lijećiti, vidjećeš.
****************************************************************
U laganom muzičkom
intermesu scena se mijenja. Sada je to kancelarija direktora GSP-a.
****************************************************************
S E D M A S L I K A
U početku je
Direktor sam u kancelariji. Telefonira, a potom, u sred njegovog
razgovora ulazi Merima.
1. Pojava
MERIMA i DIREKTOR
DIREKTOR:
Slažem se, druže predsjedniče, potpuno ste, kao i uvijek, u pravu... Tako je... To
sam i ja htio da kažem... Ne, ne treba da brinete, druže predsjedniče, ja ću to
već srediti... Slobodno se pouzdajte u
mene... Čujte, a ono što sam vas htio moliti, ono u vezi kredita “Zelenog plana” , sjećate li se?... Molim?... Hvala,
velika vam hvala... A, naći ćemo se
mi već negdje uz pečenu jagnjetinu i vlašički sir, ne brinite se... (ulazi
Merima)... Ja ću vas nazvati i blagovremeno vas informisati o svemu, druže predsjedniče...
Da, da svakako... Doviđenja, druže predsjedniče.
MERIMA:
Oprostite, nisam htjela da vas prekidam...
DIREKTOR:
A, nema problema, draga moja... Kako ono biješe?
MERIMA:
Merima.
DIREKTOR:
Da, da Merima. Oprosti, na trenutak sam zaboravio. Znaš, imao sam važan poslovni dogovor maločas, pa sam se na
trenutak udaljio od stvarnosti.
MERIMA:
Ne bih vam, zaista smetala, ali mi je vaša pomoć stvarno neophodna.
DIREKTOR:
Ti, Merimice, opet u nevrijeme. Žurim, evo za nekoliko trenutaka mi počinje sjednica Poslovnog odbora, pa moram.
MERIMA:
Mogu oni sačekati par minuta, molim vas!
DIREKTOR:
Čuj, hajde da se večeras nađemo, pa ćemo skoknuti mojim kolima na neko tiho i lijepo mjestašce, pa o svemu lijepo
popričati, važi?
MERIMA:
Ne mogu, ne želim ja to... Znam ja kakvo je to vaše lijepo i tiho mjestašce. Sobica nekog motela, zar ne? Budite drug i saslušajte me par minuta.
DIREKTOR:
Ne, sada zaista ne mogu. Znam za tvoj
problem i tu, zaista ne mogu još ništa učiniti.
Moramo malo sačekati. Strpite se ti i taj
tvoj kondukter. Viši interesi su u pitanju.
MERIMA
(zvoni telefon): Znam ja te vaše više
interese. Sigurno nisu viši od mojih. Sigurno
neće ostati na ovome. Znamo i mi da i
nad popom ima pop. Tražićemo svoja
prava, ako treba i do Ustavnog suda.
DIREKTOR:
Samo izvolite, ali imajte na umu da nema bezgrešnih ljudi, a za greške se gubi i posao. Vaš bi dragi Pero lako mogao
ostati bez posla. Grešku je lako svakome pronaći.
MERIMA
(telefon i dalje zvoni): Ta prijetnja
nas neće uplašiti.
DIREKTOR:
Nije to, dijete drago, nikakva prijetnja. Ne daj Bože. Ja samo glasno razmišljam.
Da sam na vašem mjestu ja bih se strpio... (diže
slušalicu i dalje govori Merimi)...
Ako, pak, ipak prihvatite moj prijedlog od maločas, mi ćemo uz večeru pronaći
neko solomonsko rješenje, vjerujte mi... (u
slušalicu)... Molim, da ja sam... (obradovano)... O, to si ti, drugarčino
Dimitrije! Moj stari školski drug Dik Amerikanac.
Kako si? Ke nova?... Kakav problem, reci?!... Ko je koga napao? Lijevi half napao tvog komšiju? Kojeg
komšiju?... Pa Pero ti još nije komšija, ne znam da li će ikada i biti... Znam, znam... Pa šta je tražio tamo?...
Nije on zakon da izbacuje ljude
iz stana, šta on ima s tim?... Znam da bi vi u Americi to tako uradili, ali ovo
nije Amerika... Molim?... Čuj, stan
i jeste njegov a i nije... Mogao je njemu Radnički savjet i Zbor radnih ljudi dati sto stanova, ali ovo je
specifična situacija... Molim?... Da,
da, još me interesuje onaj tvoj plac na moru za vikendicu, što pitaš?... (duža pauza
u kojoj često mijenja facu, trudeći se da ona to ne primijeti)... Čuj, Dik,
pa nije sada vrijeme da me ucjenjuješ...
Dobro, shvatio sam te... Vidjeću šta mogu uraditi...
Svakako, svakako... A ti ne žuri sa prodajom tog placa. Za koji dan sređujem neku kredu i imam još neke
financijske transakcije, pa se čujemo... Hoću,
hvala, zdravo.
MERIMA:
Znači od vas ne mogu očekivati pomoć?! Idem sad do advokata, pa dalje.
DIREKTOR:
Možda si ipak malo požurila. Sačekaj. Imam u planu još jednu varijantu, A kada to sve sredimo dođeš mi tu dugo čekanu večeru, je l važi?
MERIMA
(obradovano): Važi. To će biti večera
u našem stanu, a vi ćete, druže direktore, sa
svojom suprugom biti naši gosti.
DIREKTOR
(zvoni telefon, javi se): Molim?...
Ej, čuj, ja sam upravo tebe htio
zvati... Radi se o onom stanu za
lijevog halfa. To je bilo samo
privremeno rješenjenje. Ionako sam
sada potpuno slobodan i evo me kod tebe. Reci maloj da nam skuha kafice. Zdravo, stari, stižem... (Merimi)... Odoh. Oprosti i ne sekiraj se
više. Sve će biti u redu. Pozdravi
svog dragog mužića.
MERIMA:
Budućeg muža.
DIREKTOR:
Reci mu da je on kondukter u autobusu, a ne izbacivač, Lijevom halfu je slomio nogu, tako da ovaj neće moći ove
sezone više da igra. Tužit ga ne možemo, jer
prema tvrđenju očevidaca on je bio napadnut, Doviđenja.
****************************************************************
U laganom muzičkom
intermesu scena se mijenja. Sada je to
kao i druga slika, stan Dik Amerikanca.
****************************************************************
O S M A S L I K A
1. Pojava
DIK, SUZI, LALA i GUNĐALO
DIK:
Jes, maj frends, jes. Tako se to radi u big Amerika. Biznis. Đasting biznis i
nating više. U Amerika nema Kućni
savjet i to, ne. Ti meni prodaš ili daš stan i on ic maj. No badi ne može useliti u moj stan. Niko i
nevad.
GUNĐALO:
Drugo je Amerika.
LALA:
Svaka čast Americi, ali Juga je Juga.
DIK:
Jes, o kej... o kej! Da nije Juga bolja ja se ne bih ni vratio. O kej! Ali ovo
za stan, to nije fajn.
LALA:
E, tu ste, komšija Dik, potpuno u pravu, znate. Zakon vam je svugde kao zid, a svaki zid ima malo i rupa, jelda? E, vidite, ljudi glavom gađaju,
pa neko pogodi rupu, a neko, bogami i
zid, jelda?
DIK:
Sada će biti sve fajn. Sada je o kej. no problems.
SUZI:
Služite se, dragi gosti, samo se služite. Zamezite.
LALA:
E, ova vam je švargla furtum lepa. Ali nije onakva ipak kakvu ja spremam. Znate, to
za švarglu, čovek mora biti i umetnik...
GUNĐALO:
Dobro, bolan Lalo, dosta više sa tom tvojom švarglom. Švargla ko svaka švargla. Meni je to sve isto. Ja ipak više
volim pečenu jagnjetinu i krompir ispod sača,
nego tu tvoju švarglu.
SUZI:
Tu nam je švarglu poslala vaša supruga, baš joj hvala. Dik darling, sipaj
ljudima piće.
LALA:
Može, može još malo tog old viskija... I šta vele, gosn Dik, kada će naš
komšija ipak doseliti tu u svoj stan?
DIK:
Sada je o kej, za uan dej, tu dej, brzo.
GUNĐALO:
Dobro je da ste rekli da je onaj fudbaler napao Peru, a ne obratno. Mogao je čovjek otići i u zatvor, ni za šta.
DIK:
Pereo ic not gud borac. To nije bila gut borba. Ja sam malo help Peri,
SUZI:
Moj vam je Dik bio bokser. To se vidi, zar ne.
LALA:
Da, vidi se, vidi.
GUNĐALO
(zvono na vratima, izlazi Suzi):
Hajd, živjeli.
2. Pojava
PERO, MERIMA i
pređašnji
MERIMA: Dobro veče, oprostite što mi ovako kasno,
ali nismo mogli ranije. Znate, morali smo
doći da vam se zahvalimo.
DIK:
O kej, o kej, sjedite.
GUNĐALO:
Bujrum.
PERO: Hvala, komšija, hvala.
LALA:
Uuu, što vas je zdravo lepo udesio onaj fudbaler?!
PERO: Pa svašta je bilo, ali prolazi. Sve će proći.
GUNĐALO:
Možda nije trebalo ići da se tučete, opasan je to tip.
PERO: A vi, komšija Gunđalo, kako ste vi prošli kod
svoje žene? Jeste li joj slomili jezik?
GUNĐALO:
Kakav jezik? O čemu vi to?
PERO: Zar se ne sjećate?
GUNĐALO:
Ne, mora da ste vi to nešto lijepo sanjali.
LALA:
Ta pustite ga, komšija. Gosn Gunđalo, čim popije koju oma preti da će svojoj lepšoj
polovini uraditi ovo ili ono, a kada dođe kući, podvije rep i uvuče se u krpe i
spava do jutra.
GUNĐALO:
Mezite vi, Lalo, tu vašu švarglu i ostavite mene na miru. Ja nikada nikome ne prijetim.
DIK:
I kada ćete useliti, mister Pero?
PERO: Eno, onaj idiot upravo iseljava. Valjda su mu
našli nekakav drugi prinudni smještaj.
GUNĐALO:
Sumnjam, pošto više neće moći da igra fudbal ove sezone, a slijedeće će neko drugi biti predsjednik kluba, pa Boga
pitaj koga će taj da dovede.
PERO: Samo da ja uselim u svoj stan, pa mogu, ako
hoće i Maradonu da dovedu.
GUNĐALO:
Koji crni Maradona, neka oni nama dovedu kakvog dobrog krojača za popravku odijela i ostale, pogotovu
dječije garderobe, ili neka otvore kakav ekspres restoran.
LALA:
Pa i jedna privatna pekara bi dobro došla, da se zdravo lepo najedemo dobrog
leba, đevreka, zemički i pereca.
GUNĐALO:
Jao, Lalo, ti samo misliš na svoj drob.
LALA:
A što ne? Još su stari Rimljani tvrdili da sva pamet i zdravlje dolaze iz
stomaka.
GUNĐALO:
Ako je po tome, onda si ti veoma pametan čovjek.
LALA
(lupka se po stomaku): I jesam.
MERIMA: Što će biti lijepo kada se uselimo pa nam
dođete na sijelo. I pjevat ćemo, kao one noći kada ste vi ovdje lijepo
pjevali, a mi vam onako bezobrazno banuli,
DIK:
No bezobrazno. Ic o kej. Živjeli.
GUNĐALO:
A tom direktoru, hoćete li prodati onaj plac za vikendicu?
SUZI:
Ih, kada smo mi taj plac prodali!
GUNĐALO
(svi se smiju): Alal ti vjera,
komšija, nek si mu ga složio!
DIK:
Mrtav Indijanac je dobar Indijanac.
PERO: Volim što ga njemu niste prodali, više nego da
ste ga meni poklonili.
MERIMA: Idemo li, Perice?
PERO: Da, dušo, idemo... Znate, sada imam jedan
neobično težak, ali lijep, zadatak. Idem da isprosim Merimu.
GUNĐALO:
Sam pao, sam se ubio!
LALA:
Zašto, komšija Gunđalo? Pa svako ima pravo na svoju zabludu.
DIK:
Hajde frends, po jedan dobar drink za naše mladence!
GUNĐALO:
Živjeli. Komšija Pero, popijte koji dobar drink dok ste slobodni.
SUZI:
Sloboda je pola zdravlja, što bi rekao Marks.
DIK:
E, darling Suzi, ti kad lupiš to je big!
MERIMA: Eto, izvinite, ali mi žurimo. Hajdemo, Pero,
može stari zaspati, a nezgodan je kada
se probudi.
PERO: Idemo dušo, idemo. Doviđenja svima.
GUNĐALO:
Pa Peri se baš i ne žuri, reklo bi se.
LALA:
Žurio ne žurio, mač sudbine mu visi nad glavom.
DIK:
O kej, frends! Gudbaj i gudlak... (ovi
odu).
****************************************************************
U laganom muzičkom
intermesu scena se mijenja u drugi ambijent. Sada je to njihov novi stan. U skoro praznoj sobi se
nalaze 3 stolice, pune i prazne flaše piva, kanta sa ljepilom, četka i
mnoštvo rola sa tapetama. Skoro pola
zidova je većpoljepljeno tapetama. ****************************************************************
D E V E T A S L I K A
1. Pojava
PERO i MERIMA
PERO (Pokušava
sa klimave stolice da zalijepi tapetu, a ona mu, kao, pomaže): Vidi je li ravno?
MERIMA: Lijevu ruku malo gore, a desnu dole... Ne,
ne tako, previše je. De, sada obratno... Pazi, ne ljuljaj se mnogo,
slomićeš nam stolicu, a to je za sada sav naš namještaj.
PERO (padne i
sav se umota i zalijepi u tapetu; ljut je): E, jebi ga sad!
MERIMA: Jao, Pero, da se nisi udario?!
PERO: Izgleda da sam nešto slomio.
MERIMA: Jesi, stolicu. Tek se kućimo, a ti nas već
raskućavaš.
PERO: Ujutro idemo do Simele, rekao mi je srediti
kredu, pa da kupimo ono najpotrebnije.
MERIMA: Kupićemo sve. Kupićemo, vidjela sam u
izlogu, regal, sto, stolice i vitrinu od mahagonija.
Vidjećeš, super je.
PERO: A sa koliko nula se piše to super?
MERIMA: Nešto malo više od 9o miliona.
PERO: Ma kojih crnih 9o miliona? Odakle mi?
MERIMA: Pa kredit, vele da je neograničen iznos.
PERO: I te kako je ograničen, kao i ti. Pa moje 3
plate ne bi mogle da pokriju samo jednu ratu,
a šta ćemo da jedemo, od čega da živimo?
MERIMA: Kada si me bario, obećavao si mi brda i
doline, a ovamo ćeš mi kupiti dvije sećije
i fijaker šporet. Da umrem od stida kada mi dođu prijateljice.
PERO: E, pa neće baš biti ni sećije, ali mahagonij
ćeš i dalje gledati u izlogu, a sjedit ćeš na
jednoj običnijoj fotelji.
MERIMA: Dobro, de, nećemo se sada, prvog dana nakon
vjenčanja već svađat. Za to bar imamo
vremena. Pred nama je slijedećih sto godina
života.
PERO: Stan je, moraš priznati, super. Nije nam ga
više mijenjati. Zato moramo pažljivo i ekonomično
da ga namjestimo.
MERIMA: Ako nas opet nekakav fudbaler i njihovi viši
interesi ne najure.
PERO: Samo preko mene mrtvog.
MERIMA: Zaštitniče moj! Biće nam ovdje lijepo,
vidjećeš. Ti si u pravu. Prvo ćemo namjestiti
stan tako da imamo gdje spavati, sjediti i jesti, a onda polako, vremenom ga sve bolje i bolje uređivati. Ne žuri
nam se. Eto i ja ću uskoro završiti fakultet, zaposliti
se, pa ću i ja dići kredit. Onda ćemo kupiti televizor, frižider i tako to.
PERO: A, ne! Televizor ćemo kupiti prvo.
MERIMA: Dobro, dobro, nemoj da se ljutiš.
PERO: Ma neljutim se. Samo kažem.
MERIMA: Joj, još ne mogu da vjerujem da smo dobili
svoj stan. Sve se bojim da će nam ga opet
oduzeti.
PERO: Ne sluti, jezik pregrizla.
MERIMA: Ima nečeg podlog u direktorovim očima.
Smiješak mu je bio nekako zloban.
PERO: Nek pokuša samo nešto. Smiješak će mu biti
smiješan i to skroz iza glave.
MERIMA: Joj, Pero, nemoj da bi mu šta ružno rekao.
Strpat će te u zatvor.
PERO: Ništa on meni ne može. Šta mi može? Ko ga
šiša? Sve ti je to, draga moja Merimice,
pravi pravcati hinđubis.
MERIMA: E, to sam te
htjela još ranije da pitam. Šta je to hinđubis. Znam ovo naše narodno značenje: nešto zbrkano, smušeno,
ali šta stvarno znači?
PERO (izvještaćeno
važno): Pa znate, jel, ovaj, to vam je naša stara izvorna kovanica, sastavljena iz više riječi, što bi u
prevodu značilo odprilike ovako: HIN, što znači nešto hinduski iliti indijski, ĐU je skračenica od đuskati ili igrati, a rječica BIS znači još ili opet. Dakle riječ HINđUBIS
je staro indijsko kolo poput naše treske.
MERIMA (smije
se): Ti si lud, mame mi! Joj, to je super!
PERO: S tim što to kolo igramo mi, a igramo ga onako
kako oni odozgo sviraju.
MERIMA:To se tebe ne tiče, ti i onako nemaš sluha i
ne znaš da igraš kolo... (zvono na vratima)... Čekaj da prvo vidim ko
je sad to... (ode, a on maže ljepilo po
tapeti).
2. Pojava
SLUŽBENICA, PERO i
MERIMA
MERIMA (ulaze):
Pero, opet neki problem! Ova drugarica je iz SIZ-a za stanovanje.
SLUŽBENICA: Dobar dan, ja
sam Esmeralda Mulahasanović, referent za stanove u Samoupravnoj interesnoj zajednici za stambene i komunalne poslove.
PERO: A, vi ste ona koju zovu Esma Petljanac?
SLUŽBENICA: Da, tako me
zovu zlobnici, čisto nepravedno. Vele da ja uvijek nešto spetljam i smutim, iako to baš nije tako.
MERIMA: Nemojte da se ljutite. LJudi ko ljudi,
moraju nekome nešto prikrpiti, pa makar to
bio i nadimak.
SLUŽBENICA: Da, u pravu
ste.
PERO: Ponudio bih vas da sjednete, ali kao što
vidite, stvarno nemate gdje. Hoćete li jedno pivo,
ovako s nogu?
SLUŽBENICA: Hvala, dok
radim ne pijem. Ne pijem pivo.
MERIMA: Ni kaficu vam nemam gdje skuhati. Znate, tek
smo se uselili.
SLUŽBENICA: Istina, malo
ste požurili.
PERO: Ma kako požurio, skoro pola godine ganjam stan
i sad požurio.
MERIMA: Znate, imali smo problem. Bio nam je neki
tip provalio u stan. Jedva smo ga istjerali.
SLUŽBENICA: U koji stan?
PERO: Pa u ovaj naš, u koji bi drugi?!
MERIMA (Peri):
Joj, Pero, ovo mi liči na nešto ružno! Osjećam da se sprema neka oluja.
PERO (silazi
sa stolice): Ni meni se ne dopada ova hladna faca. Ne obećava na dobro.
SLUŽBENICA (službeno):
Vama je poznata stara naša izreka: Ko radi taj i griješi. Tako se potkrala i nama jedna mala, malcijata
greškica. Na vašem rješenju za stan smo greškom
otkucali Lamela C, 12 A kroz 36 L. u Podvodama, umjesto Lamela B, koja se
nalazi u Panjevima. To je mala greška za koju nam vjerovatno nećete zamjeriti...(on diže stolicu)... Šta to smjerate, druže... Ja sam službeno lice,
na dužnosti sam. Vi nemate pravo,
smirite se, da vam objasnim... (bježi na
vrata)... Upooomoooć! Ovo je luđak,
ubiće me!
PERO (juri za njom sa podignutom stolicom):
Daću ja tebi i Lamela C,
i Lamelu B, i Podvode
i Panjeve, i tebi i tvojima... Majku li
ti tvoju...
MERIMA (ide za njima): Pero, dušo, smiri se!
Pero, čekaj me, pazi šta radiš! Perooooo!
Z a
v j e
s a
Pucarevo, juli 1982.
